Osećanja dece

Odraslima je teško da se bore sa emocijama, a deca imaju još dodatnu teškoću: još uvek nisu naučila šta su osećanja, kako da ih prepoznaju ili pričaju o njima. Deca ne znaju kako osećanja izgledaju, a kamoli da se izbore sa njima na prihvatljiv način.

Uloga roditelja je tu da pomognu da razumaju osećanja, definišu neverbalne znakove.

Prepoznavanje dečijih osećanja i način kako se prema njima odnositi, je izuzetno važno za upravljanje dečijim ponašanjem.

 Kao i mnoge druge stvari, deca uče posmatrajući svoje roditelje kako da izađu na kraj sa svojim osećanjima. Odrasli osećanja pokazuju ili zatvaraju u sebe, gurnu u dubinu. Kada izađu odatle  rezultati su gori nego da su ih odmah pokazali.

Osećanja nikad nisu ni ispravna ni pogrešna-ona su uvek u redu. Naše ponašanje, načini na koja pokazujemo osećanja mogu biti odgovarajući i neodgovarajući.

Neki odrasli ljudi smatraju da je prikladnije potisnuti osećanja, iako ona nađu put da iscure kao ljutnja ili depresija.

Kada ljutito dete kaže:“Mrzim svoga brata“! odrasli obično kažu: „Ne, ne mrziš ga. Znaš i sam da ga voliš, on je tvoj brat!“

Prihvatljivije je reći: „Vidim koliko si ljut, ali ne mogu ti dozvoliti da ga udariš, možda možemo naći neki način da se osećaš bolje.“

Deca često na neodgovarajući način izražavaju svoja osećanja, zato što još uvek uče šta da rade sa tim narastajućim talasima emocija koji ih zapljuskuju.

Osećanja su ispoljavanje energije. Neki ljudi žele da je ignorišu, i tome uče decu. Teško je sakriti osećanja, izdaje nas naše lice, glas ili naše telo-neverbalna komunikacija!

Roditelji i vaspitači moraju da budu stalno na oprezu oko poruka koje šalju deci-često se reči i ponašanje ne slažu, pa iako je izuzetno važno reći detetu volim te, nadostaješ mi, srećan sam što …

to mora biti ISKRENO!

Facebook Komentari

About Leposava Ivić

Kaže se da mudar čovek uči na SVOJIM greškama. Mudriji uči na TUĐIM greškama. Ali najmudriji uči na tuđim USPESIMA!